Храм Василија Блаженог (рус. Храм Василия Блаженного; првобитно: Покровский собор, что на Рву) налази се на Црвеном тргу у Москви. Има карактеристичне шарене куполе.

Изградњу цркве је наручио цар Иван IV Грозни и била је грађена између 1555. и 1561. године као сећање на освајање Казанског каната. Цар Фјодор Иванович је 1588. додао капелу на источној страни изнад гроба Василија Блаженог, руског свеца по коме је црква названа. Црква се налази на југоисточном делу трга, преко пута куле Кремља Спаскаја. Црква је рађена по угледу на цркву у Коломескоју и на цркву у Ђакову.

У врту испред цркве се налазе бронзане статуе Дмитрија Пожарског и Кузме Минина који су ујединили руску добровољачку армију против пољских освајача у "Времену смутње" у касном шеснаестом и раном седамнаестом веку. Статуа је првобитно била постављена у центру Црвеног трга, али је совјетска влада преместила на садашње место 1936, јер је ометала одржавање парада.

Првобитна идеја је била да се изграде густо збијене капеле, свака посвећена једном свецу на чији је дан цар добио битку. Међутим, све је обједињено у једну велику цркву. Легенда каже да је Иван Грозни ослепио неимара Постника Јаковљева како ни за кога више не би изградио овако лепу грађевину.

Оригинална зграда, позната као црква Свете Тројице и касније катедрала Тројице, садржи осам цркава распоређених око девете, централне цркве Покрова Пресвете Богородице; Десета црква је подигнута 1588. године на гробу локалног свеца Василија Блаженог. У 16. и 17. веку, црква која се посматра као земаљски симбол небеског града, као што су се посматрале све цркве у византијском хришћанству, популарно је позната као Јерусалим и представљала је алегорију храма у Јерусалиму у годишњој паради поводом празника Цвети на којој су присуствовали Патријарх московски и све Русије и цар.

Зграда је обликована као пламен ломаче који се уздиже у небо, дизајн који нема паралелу у руској архитектури. Дмитриј Швидковски, у својој књизи Руска архитектура и Запад, тврди да "то није као ниједна друга руска зграда. Ништа слично не може се наћи у читавом миленијуму византијске традиције од петог до петнаестог века ... чудноватност која запањује неочекивано, сложено и сјајно преплитање многобројних детаља на његовом дизајну." Катедрала је предсказала врхунац руске националне архитектуре у 17. веку.

У склопу програма државног атеизма, црква је одузета од руске православне заједнице у склопу антитеистичких кампања Совјетског Савеза и деловала је као дивизија Државног историјског музеја од 1928. Била је потпуно секуларизована 1929. године и остала је федерална имовина Руске Федерације. Црква је од 1990. године део УНЕСКО-ве Светске баштине Московског кремља. Она се у ствари ни не налази у Кремљу, али је често приказивана у западним медијима као визуелна метонимија за Русију током Хладног рата.