Храм Светог Саве у Београду највећи је српски православни храм и представља највећу православну цркву на свијету која је у употреби. Налази се у општини Врачар, на источном дијелу Светосавског платоа. Планирано је да буде сједиште епископије и главни саборни храм Српске православне цркве. Посвећен је Светом Сави, оснивачу Српске православне цркве и једној од најзначајнијих личности у српској историји.

Саграђен је на претпостављеном мјесту гроба Светог Саве, гдје су спаљене његове мошти. Велики везир Коџа Синан-паша наредио је да се ковчег са Савиним моштима пренесе из манастира Милешева у Београд, гдје га је 1595. године ставио на ломачу и спалио. Међутим, тачно мјесто спаљивања није утврђено са сигурношћу, а сматра се да је оно било на брду „Чупина умка”, на Ташмајдану, на мјесту између данашње Цркве Светог Марка и спортског комплекса, а које се тада звало Врачар.

Након одређеног времена, Одбор за изградњу храма, на челу са патријархом Варнавом, 1930. године, одабрао је архитекте Богдана Несторовића и Александра Дерока којима ће бити повјерена израда пројекта. Одлука је донијета након другог одржаног конкурса, у раздобљу од 1926. до 1927. године. На овом новом конкурсу, на којем се нису додијељивале прва и трећа награда, Несторовић је добио награду за друго мјесто, а затим је касније одлучено да му се у изради пројекта придружи и Дероко. Одлука је сматрана изненађујућом и подстакла је велику јавну дебату у тадашњој Југославији, која се тицала величине и изгледа храма, као и његове симболичне и националне улоге. Као посљедица тога, одлучено је да се значајно повећа основна површина замишљеног пројекта. Нови планирани изглед храма одступао је од смјерница конкурса које су издате 1926. године. Према новим плановима, храм је требало да по димензијама и архитектури реплицира Аја Софију.

Камен темељац је положен 1935. године. Након што је Краљевина Југославија пала под нацистичку окупацију 1941. године током Другог свјетског рата, грађевина је била висока десетак метара. Недовршено здање су њемачки војници и југословенски партизани користили као складиште и паркиралиште. Након завршетка рата, Српска православна црква била је неуспјешна у покушају да обезбиједи дозволу за завршетак изградње храма, након што су власт у Југославији преузели комунисти предвођени Јосипом Брозом Титом. Дозвола је дата тек 1984. године, а за новог архитекту именован је Бранко Пешић који је добио задатак да настави започети пројекат. Пешић је преправио првобитни пројекат да би се боље искористили нови материјали и грађевинске технике. У храму је 12. маја 1985. године одржана литургија којој је присуствовало око 92.000 људи. Ово је означило историјску прекретницу у тадашњој комунистичкој Србији: црква је почела поново да успоставља своје некадашње мјесто у друштву и наступила је духовна обнова народа што је условило томе да је комунистичка власт била приморана да одустане од вишедеценијског забрањивања наставка изградње храма. У јуну 1989. године, бетонска средишња купола храма, тешка 4.000 тона и изграђена у потпуности на земљи, успјешно је подигнута за четрдесет дана на садашњи положај, на висину од 40 m, што је представљало значајан подвиг. Нове потешкоће при изградњи дошле су током деведесетих година — за вријеме распада Југославије и НАТО агресије. Од почетка 1991. године, интензитет радова је осјетно опао. Пет година касније, радови су у потпуности били прекинути. Након промјене режима 2000. године, радови на храму су настављени. Током 2001. и 2002. године, основана је Црква Светог кнеза Лазара, заједно са Криптом патријараха — простором у коме ће бити сахрањивани српски патријарси. Екстеријер храма је завршен 2004. године и од тада до данас изводе се радови на уређењу ентеријера. Живописање средишњег дијела храма изведено је у техници мозаика, за шта је била заслужна Руска академија умјетности, а оно је трајало од 2016. до 2020. године.

Светосавски храм у Београду је највећа православна црква у Србији, највећа православна црква на свијету која је у употреби, једна од највећих православних цркава, као и једна од највећих хришћанских цркава уопште. Најпрепознатљивија је грађевина и знамјенитост у Београду због своје доминантне куполе која подсјећа на ону од Аја Софије (на основу које је и настала). Храм има ригорозни симетрични распоред са великом осјетљивошћу на свјетлост због велике куполе и четири апсиде. Његова унутрашња облога са 12.000 m² златног мозаика је скоро завршена. Иницијатива за декорацију мозаика унутар куполе обезбијеђена је донацијом Русије, док је већи остатак мозаичке облоге сукцесивно финансирала Република Србија.

Предсједник Русије — Владимир Путин, посјетио је храм у јануару 2019. године и изјавио да ће Русија финансирати дјелове преосталих радова на мозаичкој облоги. Он је симболично положио камен у мозаик са представљањем Мандилиона. Путин је званично позван да присуствује освјештењу храма, које је тада било заказано за крај 2020. године, али церемонија није одржана због пандемије ковида 19.

Након претварања Аја Софије у џамију у јулу 2020. године, патријарх српски Иринеј и предсједник Србије — Александар Вучић, у августу 2020. изразили су жељу да храм Светог Саве симболично замијени Аја Софију, по узору на њу и постане „Нова Аја Софија“.

У мају 2021. године цио Врачарски плато који окружује цркву проглашен је просторном културно-историјском цјелином и стављен под заштиту државе као Светосавски плато. Влада је саопштила да локација представља симболичку, меморијалну, културно-историјску, архитектонско-урбанистичку и умјетничку вриједност, као и да представља сјећање на двије прекретнице српске историје: Спаљивање моштију светог Саве и Први српски устанак.